Život,depresija,smrt!
Još kao klinac sam imao brdo ideja koje sam hteo kad tad nekom da ispričam,da mi pomogne u toj realizaciji ali vremenom sam shvatio da to nema smisla.Ne zato sto su moje ideje glupe ili tako nešto nego zato što sam rođen u državi u kojoj sam rođen.Nikad nisam bio neki patriota ili neko ko bi dao "život" za svoju zemlju,granice su po meni nešto najgluplje što postoji.Nego da ne pljujem ovaj sistem ili tako nešto pisacu vam o mom životu ljudima koje upoznajem i koje već poznajem,naravno sa izmenjenim imenima da se neko ne bi našao uvređen.
Rođenje (I)
Samim tim što sam rođen ovde mnoge stvarti su mi uskraćene,nisam se nikad žalio sve do sad.Moje kukanje postaje sve veće kako vreme prolazi,to "kukanje" i pljuvanje po svemu bi verovatno neki psiholozi nazvali strah od budućnosti,što je delimično tačno.
Sad sa mojih recimo 20.godina,trenutno nemogu da se zamislim sa porodicom,stabilnim poslom,i vikendima sa prijateljima i njihovim jadnim labradorima.Već sa desetak godina sam počeo da primećujem kako se druge porodice ponašaju,kako tretiraju svoju decu,pa onda sva ta kažnjavanja pa lažni osmesi upućeni komšijama samo zato da ako kojim slučajem niste kod kuće a baš tad nekom lopovu padne na pamet da vidi šta ima novo kod vas,eee tu su onda dobre komšije koje će pozvati organe vlasti i pomoći vam,a vi ćete da im se zahvalite u nedelju parčetom kolača.Neću reći da ne treba tako ili da treba da komšije u startu odjebete,ne!Ali i vi znate da to što radite nije sto posto iskreno.
Nisam nikad bio zadovoljan svojim roditeljima,verovatno nisu ni oni sa mnom.Tek sad mi je žao što nisam imao brata ili sestru da sva pažnja nije na meni.Bukvalno sam bio dete za primer kao manji,tih povučen dečko koga je učiteljica hvalila na svakom roditeljskom sastanku.Tad nisam bio svestan šta mi se dešava,mislio sam da tako treba i trebalo je što je fora najveća.Uvek sam imao sve petice iz prostog razloga zato što mi je keva uglavnom pomagala oko svega i ja sam tad mislio da je to sasvim normalno i da keve toliko svim mojim ortacima pomažu.Nije bilo tako.
Sećam se da sam sa ortakom,nazvaću ga Mirko,da sam sa Mirkom išao biciklovima do njegove keve na posao.Nisam pojma imao gde njegova majka radi,samo mi je rekao "e pođi sa mnom biće da se hasa".Pre toga sam sa kevom uradio šta sam imao za domaći,uredno poslagao sveske i knjige za sutra i nisma imao šta pametno da radim(nisam išao na nikakav sport,o tome malo kasnije) pa sam krenuo sa Mirkom biciklom do posla njegove keve.Došli smo u sam centar grada rekao mi je "evo tu smo za 5.minuta" došli smo do male crvene trafike koja se nalazila izmedju još dve trafike koje su pružale isto što i trafika od Mirkove majke.Radilo se o običnom kiosku brze hrane,sećam se da smo pojeli na brzinu te sendviče i recimo da mu se keva zove Slavka,Slavka nas je poslala kući.Sve to je trajalo možda 20.minuta a meni i dan danas ne može iz glave da izađe ta sićušna trafika crvene boje taj miris pljeskavica i izgorelog ulja.Tad sam pitao Mirka pa zar ti majka radi ceo dan u toj trafici ili radi još negde,nisam ni morao da čekam da mi odgovori kao da sam već i sam znao odgovor.Inče sve ovo se dešavalo kad sam bio možda 3,4 razred.
Tada sam skontao da nije sve kao na Tv-u,da u životu ne možeš da budeš ono što želiš nego ono na što si primoran.
Nakon završene osnovne škole mnoge stvari u mom životu su se promenile,pao sam prvu godinu u srednjoj to je za moje roditelje bio totalni šok,mada za tih prvih godinu dana moje srednje škole kad se u obzir uzme i moje ponašanje nisu ništa drugo ni mogli da očekuju.Uvek sam se izdvajao,uvek sam gledao sve iz nekog mračnijeg ugla.Tacnije ta prva godina moje srednje škole što se tiče druženja je bila okej,manje više.Upoznao sam druga koji je tada imao ista interesovanja kao i ja,mracnija muzika,stripovi,tada sam čitao o raznim ubistvima,gledao horor filmove bez prestanka kad imam slobodnog vremena...Dan danas se povremeno cujemo ali sa obzirom da je i on pao prvu godinu i prebacio se u drugu skolu,moja srednja skola je bila smrtno dosadna,ali morao sam da je zavrsim.
Konačno nakon srednje škole usledila je ova teška depresija,mržnja prema svemu što mi ne odgovara,prema društvu.
Inače blog nece biti samo o mom pljuvanju po svemu i žaljenju nego i o nekim mračnim stvarima i običajima itd.
Нема коментара:
Постави коментар